---

Почетак Великог рата

Немачки авиони су 6. и 7. Априла 1941. године митраљирали и бомбардовали друмски и жељезнички саобраћај у Банату, Срему и Бачкој, а у Новом Саду, поред митраљиране погребне поворке у Кисачкој улици, нападнут је аеродром Југовићево, железничка станица Обори, Петроварадинска тврђава и Ложионица, речна флотила, пруге и железнички чворови. Дејствовала је и против-авионска одбрана, али су се прелети и напади понављали и наредних дана. Иако је напад сила осовине могао бити очекиван, југословенске оружане снаге нису биле довољно припремљене за рат. Општа мобилизација до 6. Априла није обављена, те ни једна оперативна јединица није била у потпуности спремна за било какву озбиљнију одбрану земље.

Нови Сад и околину требало је да штите јединице Прве армије, у чијем саставу су били Сенћански, Суботички, Сомборски и Жабаљски одред, Потиска дивизија и Трећа коњичка дивизија. Јединице ове армије биле су јако истурене у односу на северни фронт (Дунав – Драва), а снаге за његову одбрану биле су слабе. Мобилизација је ишла врло тешко услед спорог пристизања и недостатка војне опреме, њихово дејство је знатно отежавала јака пета колона непријатеља.

Почетак и крај рата у Краљевини Југославији је био брз. Првог дана рата Немачки авиони бомбардовали су аеродром Југовићево где су сравнили свих 9 хангара и све приземљене авионе, али на целом овом фронту није било оружаних борби. Једино су се јединице Сомборског одреда сукобиле са мањим снагама Мађарске војске на граници. Другог дана рата југословенска авијација је без ловачке пратње напала аеродроме код Печуја и Сегедина, и том приликом претрпела велике губитке (изгубила је 8 авиона). На сектору Бездан – Суботица посадне трупе прихватиле су борбу са мађарским извиђачким јединицама, а штаб Прве армије се крајем дана пребацио из Новог Сада, где се до тада налазио, у Фрушку гору, тачније на Иришки венац. Оперативне јединице добиле су наређење да се у току три ноћна марша повуку у Срем, док се Трећа коњичка дивизија повлачила од Бачке Паланке према Новом Саду.

Трећег дана рата долазило је повремено до пушкарања између мађарских и југословенских граничних јединица у Бачкој, а за то време Прва армија се повлачила ка Дунаву, ради пребацивања у Срем. Четвртог дана су се већ значајније мађарске снаге прикупљале на граници и вршиле честе провокације, док је за то време главнина Прве армије стигла у Нови Сад и околна места између Жабља и Бачке Паланке. Петог дана настављено је са пушкарањем на југословенско – мађарској граници, а главнина Прве армије је већ почела да се пребацује у Срем преко Дунава, и да заузима положаје дуж реке, од Илока до Сланкамена. Издато је наређење да се повуку и преостале граничне јединице и да се преко Новог Сада и Бачке Паланке пребаце у Срем, да би затим инжењеријске јединице порушиле оба моста на Дунаву код Новог Сада.

Шестог дана рата (11. Априла) немачки 46. Оклопни корпус у току брзог продора кроз Славонију у правцу Београда, ударио је у бок јединицама Прве армије, које су се из Срема повлачиле у Босну и Србију. Истовремено су и усташке јединице из позадине нападале одступајуће југословенске трупе, а тог дана су и мађарске снаге прешле у напад на фронту у Бачкој и Барањи. Мађарски регент Хорти издао је прокламацију, у којој је наговестио одлучни рат против Југославије, која је по њему престала да постоји проглашењем НДХ (10. Априла) и распала се „на своје саставне делове“, а како је рекао, због тога се јавила дужност да се осигурају судбина и положај оног дела Мађарске, који је „отргнут 1918. Године“, како би се вратио у окриље „мајке отаџбине“. Јединице Мађарског Брзог 4. и 5. Корпуса, наилазиће на слаб отпор посадних и граничних југословенских јединица, прешле су границу и заузеле Таванкут и Келебију и усмериле се ка Суботици и Палићу.

Седмог дана (12. Априла), 8. Оклопна и 16. Моторизована дивизија немачког 46. Корпуса прешла је Саву код Шапца и Сремске Митровице, а уз помоћ авијације лако је савладала отпор југословенских јединица, док су делови 8. Оклопне дивизије без борби стигли до Земуна и надомак Новог Сада. Тог дана су и мађарске јединице заузеле Суботицу и наставиле напредовање, ка Бачкој Тополи и Сомбору, а да би оправдали злочине и убијање невиног становништва , инсценирали су нападе из заседа.

Тако је то почело.

Треба подсетити да је Петар Војиновић у Ђевђелији за време службе у јужној Србији указивао, да планови за мобилизацију невреде ништа и да смо неспособни за извршавање мобилизације у случају рата. Мало је фалило да оде на војни суд. Кад оно, то се показало као истина, што сведочи горњи текст написан из позиције Новог сада.

Приликом ратовања на југословенско – мађарској граници (Краљев брег-Келебија-Таван кут), Петар је увек на правцу главног удара непријатеља, додељују му се најтежи задатци. Прво у повлачењу командује заштитним јединицама, дакле брани леђа и ратује са мађарима, а потом у напредовању ка Новом Саду командује предњим одредом и сукобљава се са немцима.

О предаји никада није размишљао, увек је имао нови план и иницијативу чак и у безизлазним ситуацијама када је скроз опкољен као приликом уласка у Нови Сад. И када је све пропало, и када се све распало, он има нове предлоге за војску. Неприхвата ратно заробљеништво већ заштиту тражи у родном крају.

Априлска дешавања на граници из Петровог угла, треба прочитати из дела аутобиографије.